Broj 35-36
Ovdje možete preuzeti broj 35-36 časopisa Sveske za javno pravo
Ljudsko dostojanstvo je, prema pojedinim istraživanjima, konstitucionalizovano na različite načine, u približno četiri petine savremenih ustava. Međutim, i pored te činjenice, pravo na ljudsko dostojanstvo je i dalje nedovoljno iskorišćen pravni koncept.
Postojeće uporednopravno iskustvo ne pruža jasnu sadržinu prava na ljudsko dostojanstvo. Često se polazi od stanovišta da ljudsko dostojanstvo podrazumeva zahtev za jednakim tretmanom u svim sferama društvenog života. Bez obzira na to što je načelo jednakosti, odnosno zabrana diskriminacije, neizostavan segment prava na ljudsko dostojanstvo, reč je o unekoliko širem ustavnopravnom konceptu. Neodvojiv segment ljudskog dostojanstva je i zahtev za poštovanjem fizičkog i psihičkog integriteta, kao neophodnoj pretpostavci za uživanje svih ljudskih prava. U tom smislu, pravo na ljudsko dostojanstvo se pojavljuje i u ulozi supsidijarnog mehanizma za zaštitu fizičkog i psihičkog integriteta ukoliko se takva potreba pojavi u praksi.
Sadržina ljudskog dostojanstva se određuje i na osnovu zahteva za poštovanjem individualne autonomije. U osnovi ljudskog dostojanstva je nužnost uvažavanja činjenice da je čovek slobodno biće, koje se razvija u skladu sa svojom voljom. Autonomija individualne volje podrazumeva slobodu da svako radi ono što želi, pri čemu je ta sloboda ograničena isključivo istovetnom slobodom drugih lica. Ljudsko dostojanstvo počiva na tezi da je čovek samosvesno, umno i moralno biće, vredno poštovanja kome se priznaje svojstvo da bude nosilac prava neophodnih za njegovu zaštitu. Otuda, usled njegovog složenog karaktera sve prisutnije je gledište prema kome ljudsko dostojanstvo objedinjava niz drugih prava koja čine osobenu, kompleksnu celinu čija je zaštita neophodna radi očuvanja autonomije samoodređenja čoveka u svim sferama društvenog života. Povreda ljudskog dostojanstva podrazumeva negiranje čovekovih imanentnih vrednosti i njegovo stavljanje u položaj sredstva, odnosno objekta u cilju ostvarenja nekih drugih vrednosti ciljeva.
Svako društvo ima svoju osobenu konceptualizaciju ljudskog dostojanstva koja se vremenom razvija i menja. Razumevanje ljudskog dostojanstva zavisi od mnogo društvenih faktora, a među najznačajnijim su istorija, tradicija, kultura i religija. Pored pokušaja za apstraktnim određenjem ljudskog dostojanstva, treba ukazati na nužnost razumevanja ovog pojma u samoj praksi konkretne društvene zajednice. Postojanje ovako rastegljivog ljudskog prava sa nejasnim granicama i neslućenim pravnim domašajem je od nemerljivog značaja za zaštitu čoveka od savremenih izazova naučno-tehnološkog razvoja. Razvoj nauke neprestano otvara nova bioetička pitanja, kao što su genetsko inženjerstvo i kloniranje, pa je postojanje posebnog prava na ljudsko dostojanstvo jedan od ustavnopravnih odgovora na nepredvidive izazove u budućnosti. Međutim, pravo na ljudsko dostojanstvo može biti i delotvorno sredstvo za zaštitu od suptilnijih i prikrivenijih povreda fundamentalnih prava od strane državnih vlasti. Prema tome, pravo na ljudsko dostojanstvo se može označiti i kao svojevrsno „matično pravo“, „okvirno pravo“ ili „pravo nad pravima“.
Ove reči navode na zaključak da razvijenost prava na ljudsko dostojanstvo može biti pouzdan indikator o tome u kojoj meri je ostvareno načelo vladavine prava u praksi. Nesumnjivo, mogućnosti koje pruža pravo na ljudsko dostojanstvo nisu ni približno iskorišćene u praksi ustavnih sudova država u regionu. Da li je to nesumnjiv pokazatelj da državna vlast i dalje ima primat u odnosu na čoveka i njegova osnovna prava i slobode?!
Darko Simović
