Ovdje možete preuzeti broj 30 časopisa Sveske za javno pravo
Postojeći modeli verske nastave u državama regiona i dalje izazivaju oprečne stavove, potkrepljene prevashodno argumentima načelnog karaktera. Izostaju sveobuhvatna empirijska istraživanja koja bi razjasnila dilemu o efektima i posledicama uvođenja verske nastave u postsocijalističkom periodu. Otuda, rasprave o opravdanosti uvođenja veronauke u javni obrazovni sistem često se zasnivaju na proizvoljno plasiranim poluistinama.
Bez obzira na to što se navodi veći broj razloga, dva argumenta su ključna kada je reč o opravdavanju uvođenja veronauke u javni obrazovni sistem. Prvo, ističe se razlog pravednosti i teza da verska nastava nije uvedena, već da je vraćena u državne škole nakon što je posle Drugog svetskog rata bila nasilno ukinuta. Drugo, uvođenje verske nastave opravdava se tezom da je reč o osnovnom ljudskom pravu i da država treba da omogući njegovo ostvarivanje.
Oba argumenta mogu biti relativizovana i obesnažena. Verska nastava nije ukinuta nakon Drugog svetskog rata, već je samo izmeštena iz javnog obrazovnog sistema u okrilje crkava i verskih zajednica, koje su nastavile da ga ostvaruju. Osim toga, nekritička primena principa restitucije zanemaruje sve druge društvene faktore i neuporedivost okolnosti iz sredine XX veka i četiri ili više decenija nakon toga. Kada je reč o argumentu koji se zasniva na obavezi države da omogući ostvarivanje verske nastave zanemaruje se činjenica da ne postoje jednoobrazno postavljeni međunarodni standardi u pogledu ostvarivanja ovog aspekta slobode veroispovesti. U evropskom miljeu postoje različiti modeli verske nastave, a postoje i one države koje ne predviđaju veronauku u državnim školama.
Uvođenje veronauke u državama regiona prevashodno je posledica snažne društvene pozicije dominantnih crkava i sve prisutnijeg procesa repolitizacije religije. Otuda, uvođenje verske nastave u državne škole regiona ne može se posmatrati isključivo kao pitanje ljudskih prava. Ovaj problem neophodno je sagledati sa aspekta potencijalnih posledica koje verska nastava konfesionalnog tipa može proizvesti u tranzicionom društvu.
Na tlu bivše Jugoslavije, religijska osećanja ljudi su politički zloupotrebljavana uz neprestano podsećanje na negativno istorijsko sećanje. Nacionalni identiteti građeni su na dominantnoj verskoj pripadnosti, a osnažena religijska osećanja doprinosila su političkoj homogenizaciji nacija. Iako je u osnovi bio motivisan stvaranjem nacionalnih država, rat je imao obeležje i verskog rata. Podsticanje verske netrpeljivosti u samom ratu imalo je za posledicu stvaranje visoke etničke distance koja i dalje predstavlja ozbiljan konfliktni potencijal. Ujedno, umesto afirmisanja humanističkih vrednosti u čijoj osnovi bi trebalo da bude poštovanje ljudskog dostojanstva i razvijanje tolerantnosti prema svakom vidu različitosti, dominantne crkve uveliko doprinose razvijanju konzervativnog i retrogradnog kulturnog identiteta koji je često u neskladu sa savremenim konceptom ljudskih prava. To su uostalom i ključni razlozi zašto je konfesionalni vid verske nastave pogrešan izbor u još uvek nedovoljno konsolidovanom tranzicionom društvu u kome su konflikti potencijalni zasnovani na nacionalnoj i verskoj pripadnosti i dalje visoki. Verska nastava u multikonfesionalnoj državi ne može da ostvari svoju pozitivnu misiju ukoliko razdvaja decu po osnovu religijskih uverenja njihovih roditelja. Oblikovanje religioznog identiteta i verska socijalizacija upravo i treba da se ostvaruje u ambijentu verske različitosti. Verska nastava nužno mora biti nekonfesionalnog, opšteobrazovnog i kognitivnog karaktera.
Skromnim znanjima o pravnom uređivanju verskih sloboda doprinelo je i marginalizovanje Državno-crkvenog prava kao naučne discipline nakon Drugog svetskog rata. Otuda potreba za razvijanjem ove naučne discipline, a ovaj broj Svezaka za javno pravo donosi jedan broj radova koji će doprineti unapređivanju znanja u ovoj oblasti.